Kada i kako je nastala ideja o festivalu?
Ideja o festivalu rodila se 2010. godine kada se ispostavilo da će kroz Niš, u roku od sedam dana, proći desetak mojih kolega muzičara koji su želeli da sviraju ovde. Pozove prijatelj iz Makedonije i kaže: „Prolazim kroz Niš, idem za Češku“ i pritom pita može li da odsvira par dana ranije? U isto vreme javljale su se i koleginice sa FMU iz Beograda koji putuju za Grčku sa istom željom da sviraju u Nišu. Ja sam shvatio da ću u tih sedam dana imati više ljudi koji bi voleli da sviraju, a pritom ne raspolažem nikakvim budžetom. Priča o festivalu krenula je, dakle, potpuno spontano, bez ikakvih pretenzija, a ispalo je da već prve godine imamo deset koncerata za pet festivalskih dana. Ja sam prethodna iskustva iz simfonijskog orkestra, kada se recimo pravio NIMUS, shvatio kao nešto što će me uputiti u to šta me čeka. Naravno, uvek je drugačije kad si sam.
Otkud to da je za prostor odabrana baš Sinagoga?
Kako budžet na prvom festivalu praktično nije ni postojao, honorari za izvođače nisu ni postojali. Tadašnji gradonačelnik Niša, gospodin Miloš Simonović, je odreagovao trenutno što se tiče početnog budžeta neophodnog za organizacione i produkcijske troškove. Ideja je bila da se novi festival realizuje u nekom “novom” prostoru tako da je Sinagoga bila prvi i pravi izbor. Tu salu pamtim još s kraja osamdesetih kao prostor izuzetne akustike koja nije narušena poslednjom rekonstrukcijom.
Koji su bili prvi izvođači na tom debitantskom festivalu?
Prvi izvođač na festivalu je, verovali ili ne, bila Omladinska filharmonija “Pionir” iz Bugarske koja ima čak 110 članova. Oni su tada krenuli na turneju po Evropi. Pošto ih je bilo mnogo insistirali su da nastupe napolju. Koncert je trebalo da bude održan u centru grada, ali je nekoliko minuta pre početka počela da pada kiša. Koncert je premešten u Gradsku kuću, ljubaznošću gradonačelnika i njegovih saradnika, uz veliki doprinos publike koja je prenosila stolice sa Trga do Gradske kuće. To je praktično bila prva potvrda da je gradu potreban ovakav festival upravo zbog publike. Argentinskog violinistu Alehandra Draga je iz Beograda dovezao lično konzul Argentine, gospodin Gustavo Dzugala, koji je i prisustvovao koncertu. Hedlajner tog festivala bio je, svakako, Matija Dedić koji je došao sa svojim triom.
Kako su prikupljena novčana sredstva i koje su bile najurgentnije stvari u realizaciji prvog festivala?
Fakultet umetnosti je odmah prihvatio da bude partner u projektu. Dali su nam na korišćenje najbolji klavir, što i dalje čine, na čemu im se beskrajno zahvaljujem. Ipak za organizacione i produkcijske troškove neophodna su značajna sredstva, naročito ako je primarni cilj organizovati događaj na visokom profesionalnom nivou. Ta “visokoprofesionalna” rasveta, oprema, marketinška kampanja i sve ostalo, košta poprilične svote novca što je, kao što sam pomenuo, Grad delom pokrio. Ono što je mnogo važnije jesu partnerstva i naravno prijateljska podrška desetina ljudi i privrednih subjekata bez koje festival ne bi opstao.
Ime festivala „Constantinus“ je došlo naknadno ili?
„Constantinus“ kao udruženje postoji još od 2006. godine. U okviru tog udruženja postoje razni projekti kao što je „Centar za muzičku edukaciju“, a od 2007. dodeljujemo i nagradu za najtalentovanije mlade muzičare. Tako se došlo u startu i na ideju da Laureati nagrade “Constantinus” dobiju svoj dan na festivalu kao svoj prvi profesionalni angažman.
Koji su neki od najvažnijih izvođača na dosadašnjim festivalima?
Sigurno najznačajniji umetnik koji je svirao na našem festivalu je violinista Valeri Ojstrakh, koji je treća generacije čuvene porodice Ojstrakh. Unuk poznatog Davida Ojstrakha i sin Igora Ojstrakha nastupio je 2011. godine. Valeri i Igor inače predaju na Kraljevskoj akademiji u Briselu. Takođe, Aleksandar Serdar, Atanas Kurtev, Leb i Sol, Beltango kvintet i ove godine Oktet Beogradske filharmonije.
Koji su konkretni ciljevi samog festivala?
Cilj je od prvog trenutka bio da Niš i region dobiju festival umetničke muzike, a da sama fizionomija festivala bude moderna. Ideja mi je da u Nišu postoji takav neki mali, mnogi bi rekli i elitistički festival sa vrhunskim umetničkim konceptom i programom gde su i organizacija i produkcija na najvišem mogućem nivou. Konačni cilj je praktično promocija vrhunskih umetničkih dostignuća, gde podrazumevam i scensko svetlo, idejno rešenje promo kampanje itd, mlađoj populaciji na jedan savremen, svima razumljiv i pristupačan način. Smatram da, uprkos finansijskim problemima, ipak negujemo jednu zdravu ideju koju će neko nekada da prepozna. Taj neko bi trebalo da bude grad Niš makar zbog termina festivala „Constantinus“ koji se, gle slučaja, održava u vreme Gradske slave Sveti car Konstantin i carica Jelena. Osim, uglavnom, tapšanja po ramenu finansijske pomoći nema, iako smo ove godine uvršteni u Akcioni plan održivog razvoja Grada Niša 2015-2020. Ipak, ove godine GO „Medijana“ pomogla je kao pokrovitelj značajnim finansijskim sredstvima i za sada sprečila da festival jednostavno nestane.
Na koji način festival utiče na razvoj muzike i koliko je vremena posvećeno domaćoj muzici na festivalu?
Još jedan od ciljeva festivala je prezentacija savremenog, primarno domaćeg stvaralaštva, pa smo tako imali večeri posvećene muzici akademika prof. Dejana Despića i drugim kompozitorima. Ove godine će nastupiti Nenad Vasilić koji se svakako može smatrati domaćim stvaraocem, bez obzira na njegovo prebivalište u Beču. Mislim da je njegov koncert na ovogodišnjem festivalu u stvari srpska premijera njegovog najnovijeg albuma “The Art of Balkan Bass”. Svojevremeno je nastupao i Dejan Ilijić iz Eyota, a malo ljudi zna da je upravo „Constantinus“ objavio njihov prvi album „Horizon“, za srpsko tržište.
Laureati nagrade „Constantinus“ brižljivo su praćena deca iz Srbije uzrasta do 18 godina. To može da zvuči kao neka vrsta fudbalskog skautinga, a trebalo bi tako i da funkcioniše. Neki od njih nastupali su na najznačajnim svetskim takmičenjima, a recimo Vladimir Aćimović, laureat nagrade Constantinus za 2011. koji trenutno ima četrnaest godina, je sinoć svirao sa Predsedničkim orkestrom Ruske Federacije na festivalu u Kremlju. Nikola Peković je 2007. godine bio prvi laureat našeg festivala, a iste te godine je pobedio na Svetskom kupu harmonike u Kanadi, što je pandan Svetskom prvenstvu u bilo kom sportu. Rusi i Kinezi, na primer, poslali su po jednog predstavnika koji je verovatno izabran posle desetina lokalnih, regionalnih i nacionalnih takmičenja da predstavlja svoju zemlju. U takvoj konkurenciji Nikola i mnogi drugi mladi umetnici iz Srbije postižu vrhunske rezultate o kojima naša država i ne zna, a kamo li da pomaže. Ove godine isti taj Nikola Peković postao je najmlađi docent na Univerzitetu u Nišu i položio je prijemni ispit za doktorske studije na Kraljevskoj akademiji u Londonu gde se za sada neće usavršavati zbog indolentnosti države koja se svodi na čuvenu rečenicu “Nema para!”.
O nezainteresovanosti i “kasnom paljenju” govori i činjenica da je Grad Niš u godini Milanskog edikta 2013. godine, dodeljivao nagradu najboljim studentima niškog Univerziteta koja se zvala “Konstantin”. Naravno, mi te godine nismo dodelili nagradu “Constantinus”, a kuriozitet je da su među nagrađenim akademcima bila dvojica naših laureata.
Dakle, problem sa umetničkom muzikom leži i u odnosu države prema njoj?
Najlakše je reći nema para. Ja kažem: “Hajde sa tim što nema da napravimo što više.” Najbolji primer za to jeste upravo festival „Constantinus“. Što se konkretne organizacije festivala tiče, uvek ću moći da pozovem svoje prijatelje iz zemlje i inostranstva da dođu i odsviraju koncert bez honorara. Problem je samo u mom entuzijazmu koji polako vetri. Ovo je šesta godina festivala i prva u kojoj je neko donirao značajna finansijska sredstva. Rekao sam već i još jednom zahvaljujem GO „Medijana“. Ranijih godina, bilo je pomoći Grada, koja umesto da se povećava jednostavno nestaje. Nisam siguran da neko od trenutnih gradskih čelnika uopšte zna da festival počinje u sredu kada će grad biti pun njihovih gostiju. Niko iz protokola nije pitao za karte.
Da li postoje dalji planovi za širenje i popularizaciju festivala?
Plan je da se festival razvija uglavnom programski. Što se organizacionog i produkcijskog dela tiče ima mesta poboljšanjima, ali kao festival koji uspostavlja standarde u tom segmentu budžetskim manifestacijama od gradskog i regionalnog značaja, želja nam je da prvenstveno dovodimo što bolje izvođače. To naravno ipak zavisi od novca i cilj je doći do bužeta od million dinara, što negde i piše u famoznom Akcionom planu grada. Čak iako festival preraste Sinagogu, moja ideja je da festival tamo ostane. Ukoliko se desi da dođe do izuzetnog interesovanja publike, radije bismo napravili još jedan ekstra koncert sutradan, nego otišli u neki drugi manje prijatan i manje akustičan prostor, a sve u službi umetničkog doživljaja izvođača koji se prenosi na one koje to zaista interesuje.
